Sramota za Europu
Neznam kako ću početi, ada ću postaviti pitanje: Zač mučimo, zač sam je tako dugo mučala? Neznam. Morebit je to bila bojazljivost ili samo komotnost, jer nam ide dobro. Ništa nam ne fali. Živimo va tepli stani, uživamo (i teplo) jilo nekoliko puta na dan i znamo da ćemo dostat – ako nam je potribna – dobru medicinsku opskrbu/pomoć. Moremo se ćutiti sigurni. Vjerojatno ni neznamo, kako dobro nam ide.
Radio, televizija i novine nam od časa do časa donesu visti i kipe u naš stan, direktno u naše domaće sobe – ali morebit ne dosta puta – iz logorov Moria i Kara Tepe (ova dvoja imena simbolično stoju za sve ostale spodobne logore, bilo kade oni stoju). Mi ada ne moremo tako djelati, kot da bi ništa ne bi znali.
Europa samo gleda i ne djela ništa ili pre malo, nigdo ništa ne djela ili pre malo. Ljudi, ki onde živu, bi ali tribali svaku našu pomoć. Katastrofalna situacija onde bi nam morala biti poznata i ako si ondešnju svakidašnjicu ne moremo predstaviti, mi, ki se svaki dan jutro zbudimo u mekoj stelji naše kurene spavaće sobe i ki moremo razmišljati ča ćemo ručevat potom kad smo se u kupatilu umili teplom vodom i se otrli čistim utrnjakom/ručnikom.
Predstavimo si jednoč – pokusimo barem – da smo izbiglice u jednoj od tih zemalj, odakle dojdu oni ljudi ili u bilo koj drugoj zemlji ovoga svita i da smo odvisni od pomoći. Ne bi se onda zaufali u pomoć, ka bi nam osigurala preživljenje na ljudski način?
Argumenat, da ako pomoremo ovim ljudem, će dojti još već izbiglic, mi se čini već nego ciničnim. Po mojem mišljenju ima Europa dužnost, pomoći onim ljudem, ki su došli k nam i tribaju našu pomoć, da moru živiti kod nas na način, ki je človika dostojan.
(27.12.2020.)
